Prophecy
Nismo se vozili dugo. Desetak minuta.
Izašla sam iz auta i ogledala se oko sebe. Nebo je bilo potpuno crno. Niti jedne zvijezde. Samo mjesec, sam u cijelom svemiru, obasjavao je sve uokolo. Ispred mene je, iz tame, izronila ogromna kuća (prije polupalača, hehe).
Pošla sam za nepoznatim mladićem. Otvorio je velika dvokrilna vrata i dao mi znak da uđem prva. Našla sam se u polu salonu polu hodniku. Stepenice koje su vodile na kat bile su veličanstvene. Bijeli mramor. Niz njih je silazio neobičan čovjek. Duge bijele kose i brade. Mršav i pomalo pogrbljen. Izborano lice odavalo je njegovu veliku mudrost. U očima mu je bio dobroćudan pogled.
Sišao je i pružio mi ruku.
„Ja sam Jimatsu. Dobrodošla u moj dom.“
„Hvala. Oprostite, trebam li znati tko ste vi?“
„Ne.“ Nasmijao se. „Ja sam kralj Japana, ali to nije važno. Možda u budućnosti bude, no sada nije. Ja sam za tebe čuo preko Albusa, jer osim što sam kralj, ja sam i ravnatelj jedne magijske škole u Japanu. Ne želim te zamarati dugim pričama. Doveo sam te ovdje s jednim drugim ciljem. Doveo sam te s ciljem da shvatiš samu sebe, svoj život, svoje moći, svoju svrhu u svijetu.“
„Pođi za mnom.“
Nisam ništa rekla. Samo sam krenula za njim. Ušli smo u uzak hodnik. Zidovi su bili krvavocrvene boje i po njemu su bili obješeni razni simboli religija za koje nikad nisam nikad čula.
Na kraju hodnika bila su vrata. Crna. Metalna. Na nekim mjestima pomalo rđava.
„Ja te čekam ovdje. Moraš sama unutra.“
Kimnula sam. Pritisnula sam kvaku i otvorila vrata. Od njihove škripe digla mi se kosa na zatiljku. Zapahnuo me miris cimetova štapića. Prostorija nije bila velika i bila je veoma mračna. Na sredini je bio mali okrugli stol s kristalnom kuglom na njemu i 2 stolice. Jedna je bila zauzeta.
Na njoj je sjedila vrlo neobična žena. Imala je gustu kovrčavu crnu kosu. Nosila je bijelu maramu i velike okrugle naušnice. Bila je tamnoputa i... Izgledala mi je poznato. Njeno ozbiljno lice, šarena haljina, hrpa zlatnih narukvica.. Gdje sam je već vidjela?
„Zatvori vrata i sjedni.“ progovorila je zagonetnim glasom i kimnula prema stolici.
Vrata su opet jezivo zaškripala, ali više me nije bilo strah. Nešto u pojavi te žene zračilo je dobrotom. Sjela sam i pogledala u nju.
„Ja sam madame Amalia. Kao što je i očito proričem sudbinu, ali i tumačim snove i pomažem u nekim odlukama. Ono što kažem ne mora biti istina i ne mora se dogoditi. Sve se može promjeniti.“
„U redu.“
Čim sam to rekla stolić je nestao i našla sam se tik uz nju. Stavila je ruke na moju glavu i zatvorila oči. Vratila sam se u stare snove.
Nije dugo trajalo i već sam gledala u madame Amaliu.
„Tumačit ćete moje snove?“
„Da. Iako mislim da to nisu snovi. Čini se da i sama imaš vizije budućnosti. Ne potpuno točne, ali..“
„Prvi je o ratu. Ti si u središtu. U snu želiš zaustaviti smrt i patnju, ali nemožeš. Ako se zbilja dogodi rat moraš znati da možda ni onda nećeš moći spriječiti smrt.“
Kimnula sam.
„Drugi. Sudnica. Dvije strane. Za tvoju smrt i za tvoje oslobađanje. Nisi vidjela št su odlučili. Oslobođenje s kaznom. Kakvom, u vizijama se nikad ne može precizirati.“
Ok. Ovo ne zvuči baš bajno.
„I treći san. Ti i tvoja majka na livadi. To je samo znak. Podsjeća te na to da imaš ljude oko sebe koji te neizmjerno vole.“
„Znam to.“ Nasmješila sam se. „Ali što mi ti snovi - vizije na kraju govore? Da će biti rat? Između koga? I kakve ću ja, zaboga, veze imati s time?“
„Pred 20 godina izrečeno je jedno proročanstvo. Dođi.“
Digla se i otišla do kuta sobe. Krenula sam za njom. Tamo je bio ormarić s bočicama. Uzela je jednu i izlila ju u sito proročanstava.
Našle smo se u istoj prostoriji, ali rasvjetljenijoj. Oko stolića s kristalnom kuglom bilo je troje ljudi. Žena poput Amalie, ali opet drugačija, Tom Marvolo Riddle i Fenrir Greyback.
„Godine 1985. u rujnu rodit će se neobično dijete. Dijete smrtonoša. Djevojčica. S razornim moćima. Ona će odlučivati o ratu koji će početi u 2.tisućljeću. Ona će birati između mnogo strana. Ona će biti jednostavna, ali jedinstvena..“
Vratile smo se u današnje doba.
„Ja sam rođena 1985.godine. Dijete sam smrtonoša. I moji snovi se savršeno poklapaju s ostalim.“
„Ti si Jedinstvena i neće ti biti lako.“
„Nisam ni na tren pomislila da će biti.“
Krenula sam prema vratima, ali sjetila sam se nečeg.
„Tko je bila žena koja je ovo prorekla?“
„Moja sestra. Eveline. Mrtva je. Ubio ju je Greyback.“
„Žao mi je.“
***
Jimatsu je sjedio na stolici u hodniku. Čim se digao stolica je nestala.
„Katie prije nego što otiđeš znaj da, kada ćeš zatrebati moju pomoć bit ću spreman. I ti ćeš znati kako mi se javiti.“
U hodnik je došao onaj mladić koji me dovezao.
„Ah, Marco. Gospođicu Lestrange treba odvesti kući.“
Kimuo je. Krenula sam za njim.
„Vidimo se Katie.“
„Valjda.“
***
Marco je stao kod parka.
„Ovdje te puštam. Nemaš dugo do doma.“
„Ok. Hvala.“ Rekla sam i izašla.
Mahnuo je, nasmiješio se i odjurio dalje.
Pogledala sam na sat. 15 do 11. Za 10 minuta sam doma.
Promatrala sam kuće. Iz broja 12 ljutito je izašla.. Magy? Marionette?
„Marionette!“ viknula sam.
„Katie.“ Pomalo prestrašeno je digla pogled.
Zašla sam u njen prilaz. Zaustila sam da je pozdravim, ali na vratima sam zamjetila nešto veoma čudno. Umjesto obitelj Jones pisalo je obitelj Daaé.
„Daaé? Kod prijateljice si?“ upitala sam ju.
„Erin odmah se vraćaj unutra.“ Viknuo je nepoznati ženski glas.
„Ovaj.. Katie ja nisam Marionette.“
Zastenjala sam. „Bože, koliko osobnosti ti imaš?“
„Magy i Marionette su moji stari alter-ego-si. Moje pravo ime je Erin Daaé.“
„Ne vjerujem ti.“
„Erin!“ viknula je ona žena i otvorila vrata. „Oh! Razgovaraš s prijateljicom.“
„Dobro večer.“ Pozdravila sam ju.
„Večer. Erin za 5 minuta da si gotova.“ Rekla je i ušla u kuću.
„Moja mama.“
„Erin zašto lažeš od prvoga dana? Zašto od početka nisi Erin?“
„Zbog mojih roditelja. Tako su željeli. Zbog Reda. Ali sad smo opet Daaé i nema više promjena. Tatu su mučili smrtonoše i rekao im je neku veliku tajnu da bi zaštitio mene, mamu i mog brata. I on i mama izbačeni su iz Reda.“
„Saznat ću da li je to istina. Moram ići. Možda te posjetim jedan dan.“
„Slobodno.“
***
Ušla sam u kuću.
„Katie, do vraga, gdje si ti dosad?!“ grmio je Ted. Za razliku od njega Tomy je bio potpuno miran. Kao da je znao.
„Šetala sam. I srela Marionette tj. Erin pa smo se zapričale.“
„Idući put se javi. U sobu. Lizz je tamo.“ Ted je i dalje bio nakostriješen poput pijetla.
***
„Zašto mene nisi zvala u šetnju?“
„Uživala si u razgovoru s Kaky.“
„Stvarno si srela Marionette?“
„Erin. Da. Jesam. Nemoj se ljutit umorna sam. Idemo spavat. Sutra ćemo pričat.“
„Aha. Laku noć.“ Pomalo sumnjivo je rekla.
Evo. Novi post. Sutra škola. Kraj praznika. Trebalo je biti 5 postova dosad. Nažalost nema ih. Zanemarila sam blog. Oprostite. Nadam se da će iako počinje škola biti 1 post mjesečno barem.
Pussa!
