29.03.2008.

Još jedna nedjelja. Dignula sam se, uzela knjige i otišla u društvenu. Ispred kamina je bio Draco.
„Ej!“
„O, dobro jutro! Jesi dobro? Sad je pol 9.“
Nasmijala sam se.
„Idem riješiti zadaću. Popodne idemo na klizanje. Oko 1, pol 2.“
„Trebaš pomoć oko zadaće?“ izazovno me pogledao.
„Aha.“
Sjeli smo za stol.
„Za početak...“ (...)

***

U pol 1 počela sam se oblačiti. Lizzie je cupkala kraj mene.
„Ako oćeš kreni odmah. Ja ću doći za tobom.“ Rekla sam joj.
„Da? Super. Ja...“ nije ni završila što je htjela reći, a već je bila van društvene.
Kad sam izašla u hodnik začula sma huk sove.
„Hana! Kako si doletjela dovdje?“ začudila sam se. Sletjela mi je na ruku i pružila nogu. Odvezala sam mali komad papira i otvorila ga. Riječi su bile pisane lijepim ukošenim krasopisom.

Dođi večeras u 22.00 ispred ulaza u šumu.

Edward!

P.S. Nemoj nikome reći kuda i s kim ideš.

Bilo mi je neobično što me Edward treba. Hmmm...
Izašla sam u perivoj. Kraj jezera su bili Dana, Anna, Fred, George, Peter i Draco, dok je Lizzie već klizala i izvodila piruete. Zbilja je uživala u tome. Ja sam isto već navlačila klizaljke.
„Dana, čekaj me!“ viknula sam. Ona se taman spremala krenuti.
„Ajde!“
Došla sam do nje i zajedno smo zaklizale. Inače, ja baš nisam previše spretna u klizanju pa Dana nije puno filozofirala oko kompliciranog klizanja. Anna i Fred ostali su uz jezero. George i Peter klizali su neki svoj ludi ples, a Draco se pridružio Lizzie. Super su klizali.
Tako smo se zabavljali do 3 sata.Tada se nebo smračilo. Vrlo neobično. Fred i George su otišli još prije. Lizzie je ipak još klizala.
„Lizzie! Mislim da je dosta klizanja za danas. Mračno je.“ viknuo je Peter.
„Evo, doći ću za 5 minuta.“ odgovorila je.
Mi smo nastavili pričati, ali Lizzie se nije pojavila. Nakon 20 minuta odlučili smo ju potražiti.
„Lizzie!“
„Lizzie! Gdje si?“
Vikali smo, ali nije se javljala.
„Lizzie, javi se“ Ovo nije smiješno!“ Dana, Anna i ja već bile smo na rubu plača. Svi smo upalili štapiće i klizali pretraživajući jezero. Bližila su se 4 sata, a ni traga od nje.
„Aaargh!“ čuli smo Peterov ljuti uzvik. Anna, Draco i ja doklizali smo do mjesta gdje smo ga čuli. Vidjeli smo rupu u ledu. Izronio je Peter.
„Uuu. Hladno je. Čekajte malo.“ rekao je i zaronio. Izronio je za pol minute. „Izvucite me!“ zasoptao je.
Draco ga je primio za jednu ruku, ja za drugu, a Anna ga je povukla za ramena. Na led smo izvukli njega i Lizz. Bila je oblivljena krvlju. Draco je dočarao zavoje oko njene ruke i noge, a Anna nosila, te smo ju odveli u bolnicu.
Madame Pomfrey: Mili Bože, što se njoj dogodilo?
Draco: Upala je u rupu u ledu. Klizali smo i..
MP: Dobro. Dobro. Ne trebam detalje. Idite vi. Ja ću ju srediti. Najvjerojatnije će se brzo oporaviti, ali moram provjeriti ima li unutarnjih ozlijeda.
Otišli smo iz bolnice.
Ja: Čekaj malo. (stala sam) Gdje je Dana?
Anna: O Bože! Zaboravili smo ju, ali..zašto nije došla za nama?
Začuli smo prestravljen vrištanje. Do nas je dotrčala Dana.
„Ajme, ajme...“ jecala je. „Bilo mi je dosta klizanja i traženja, pa sam skinula klizaljke. Sjela sam sa strane jezera i odmarala kad je nešto šušnulo u obližnjem grmu. Netko mi je stavio ruku na usta i odveo u šumu. Pokušavala sam mu se otrgnuti..“
„Njemu? Otkud znaš da je on?“ upitala sam.
„Presnažno me držao da bi bila žena. I onda..onda...“ nastavila je plakati.
„Dobro je. Ne trebaš nastaviti. Smiri se. Anna odvedi ju do Madame Pomfrey da joj da nešto za smirenje.“
Anna ju je primila pod ruku i odvela.
Peter, Draco i ja otrčali smo u društvenu presvući se za sastanak Duelantskog kluba.

***

10 do 22 obukla sam se. Sva u crnom tiho sma se iskrala. Nitko nije spavao, ali nisu me skužili. 5 do 22 bila sam ispred šume. Čuo se huk sove i zavijanje vuka. Sat je otkucavao 22 sata. Bilo je mračno kao u rogu. Okrenula sam se, ali ništa nisam vidjela. Osjetila sam nečiju ruku na ramenu. Kad sam pogledala tko je to opet sam začula melodiju plesa.
„Baš me zanimalo da li ćeš doći.“
„Zašto?“
„Dobra si učenica, a poslije 22 sata vani ne smiju biti ni prefekti.“
„Da, i? Kakve to veze ima?“ prezrivo sam ga pogledala. „Što si me trebao? Samo za ovu glupost?“
„Ne.“ nasmijao se. „Želiš li u šetnju šumom?“
„Sada?“
„Da. Što? Strah te?“ nisam mu vidjela lice, ali očito se dobro zabavljao.
„Nije, ali ne znam što imamo vidjeti u ovo doba. Ne vidim ni prst pred nosom.“
„Kad uđemo upalit ćemo štapiće. Sad bi nas skužili.“
„Misliš da to nisam znala? Nisam tolika plavuša.“ sad mi je kipjelo.
„Ajde, ajde, krenimo. Već će jutro.“
Primio me za ruku i ušli smo u šumu. Pod nama su pucketale grančice.
„Lumos!“ Edward je upalio štapić.
„Lumos! Kojim putem?“
„Ne idemo putem. Predugo bi bilo. Ovdje smo brži.!“ slijedila sam ga sve dublje u šumu. Penjali smo se. Začula sam šuškanje iz obližnjeg grma. Grčevito sam stisnula Edwardovu ruku.
„Ne boj se!“ šapnuo mi je svilenkastim glasom, no, ja sam bila prestrašena. Jer kraj nas su se pojavili neobični ljudi. Mladi i...neki kao iz onog dvorca. Samo sad su bili mračniji. To je bila jedina razlika. Bili su u crnom kao i ja. Bili su to čak i neki od učenika Hogwartsa, ali nikog nisam poznavala. Bar sam tako mislila.
Neki su bili crvenih očiju, neki kose pune grančica, neki bez majica i drugih dijelova odjeće...
Prišao mi je neki dečko koji je izgledao kao Edwardov stariji brat.
„Zašto si ju doveo?“ zarežao je.
Edward mu nije odgovorio, nego ga je primio za ruku i povukao sa strane. Nisma ih čula što govore, ali ovaj se smirio.
„Ja sam Jonathan.“ pružio mi je ruku.
„Katie.“ uzvratila sam i bojažljivo pružila ruku.
„Što se bojiš? Primi ga. Neće ti niš.“ Progovorila je podrugljivo Romana. Tek tada sam ju primjetila.
„O, i ti si tu!“
„Da. Što se čudiš? Trebalo bi biti neobično što ti nisi već od prije ovdje.“
„Zašto?“
„Zašto?“ nasmijala se. „Praviš se glupa ili to jesi?“
„Ne.“ začudila sam se. „Stvarno ne znam zašto sam i ja tu trebala biti.“
Edward: Romy, dosta. Ja ću joj kasnije objasniti.
Romy: Whateva! (zakolutala je očima i otišla među drveće dalje u šumu.)
Edward: Ne obaziri se na ovo. Romy je super, kada ju bolje upoznaš i postaneš prijatelj s njom.
Ja: Nadam se. Nekako mi se ne čini da sam joj previše draga. Nego sad da čujem. Što mi sa svime ovime pokušavaš reći?
E: To da na ovom svijetu nema samo bezjaka i čarobnjaka.
Ja: Naravno. Ima divova, vukodlaka, životinja. (začudila sam se)
E: Da, ali i vampira, patuljaka, vila, vilenjaka.
Ja: Oćeš reći da..je u Hogwartsu i nečeg drugog..osim čarobnjaka? (pomalo sam se zgrozila)
E: Nemoj o njima govoriti kao o stvarima i to su živa bića. (prekorio me)
Ja: Ma, znam, ali..ipak su strašniji i puno neobičniji. Zar ih ima i u Hogwartsu, ponovno te pitam?
E: Naravno. I vampira i vukodlaka i vila. (rekao je to kao da to nije ništa čudno)
Ja: Čekaj malo. Kako ima vila, ako one imaju krila? Nisam zamjetila ni jednu djevojku s krilima.
E: Nemaju sve vile krila, a nekima izrastu tek u kasnijoj dobi, iako je to vrlo rijetko. Krila su im nestala zbog evolucije. Ljudi su im rezali krila. Bili su to masovni pohodi. S vremenom krila su im nestala. Zbilja se rijetko nađe vila s krilima.
Ja: Oh! A jel znam nekog, a da nije samo čarobnjak? I kako to da oni uče čarolije, ako imaju..pa..svoje načine?
E: O znaš ti puno njih. A uče čarolije zato da upotpune svoje prirodno, urođeno znanje. Uostalom neki su čarobnjački načini bolji od njihovih.
Ja: I kakve veze to ima sa mnom? Zašto si me doveo ovdje da bi mi to rekao? I zašto se Romy čudi da me nije od prije ovdje već?
E: Pa mislim da bi trebala to znati. Saznat ćeš više o tome u budućnosti..
Ja: Ali..
E: Ne! Neću ti ništa više govoriti.
Ja: Gade!
E: Ne smijem. (smekšao se) Vjeruj mi, rekao bih ti da imam dozvolu.
Ja: Zašto moraš tražiti dozvolu?? Za Bog amiloga to je samo par rečenica.
E: Shvatit ćeš. I doveo sam te ovdje da ih vidiš jer mi ne bi vjerovala da sam ti samo rekao bez dokaza.
Ja: Nije istina!
Pobunila sam se. On me pogledao dignuvši obrve.
Ja: Možda ipak imaš pravo. (nevoljko sam priznala)